U petak 18.11.2016. godine Ekonomska škola je postala mesto lepih reči i susretanja; stvaranja prijateljstava i pozitivnih vibracija. Gosti Škole su pristizali sa svih strana: iz Raške, Novog Pazara, Beograda, Stojnika, Paraćina… Mnogo mladih literaraca iz Niša, a pratili su ih njihovi nastavnici i roditelji. Divan prizor, pravi pravcati praznik, kakvi retko bivaju, te su time dragoceniji.
Bilo je ovo finale našeg literarnog konkursa u kampanji „Stop nasilju“ u okviru koga promovišemo i nagrađujemo najuspešnije mlade literarce koji svojom poezijom i prozom staju u odbranu dečijih prava i pokazuju kako se lepom rečju može mnogo i najviše.
Uz ovogodišnji literarni konkurs u kampanji “Stop nasilju” povodom Dana dečijih prava došle su i neke novine. Na žiriranju prispelih radova ove godine su radili članovi Stručnog veća za srpski jezik i književnost: Anka Zajić, Mirjana Radojković, Sonja Petković, Dragana Petrović, Dejana Puškić i Olivera Arizanović, ali i učenički žiri u sastavu: Mihajlo Bogdanović, Isidora Mišković, Marie Stojković, Damjana Conić, Hristina Đonić, Aleksa Janković, Snežana Stanisavljević, Milica Aćimović, Andrijana Janković, Anđela Vukadinović, Anđela Savić, Danica Cekić. Njihov rad je bio toliko predan i ozbiljan da ih ovom prilikom želimo pohvaliti.
Čitav novembar je u znaku ove naše kampanje koja se realizuje kroz nekolike aktivnosti: tribine, radionice i literarni konkurs, pri čemu je ovaj praznik stvaralaštva dece pokazao da naša deca – budućnost u koju gledamo i verujemo, zaista jeste na dobrom putu u misiji dobra i razumevanja. Uoči Dana dečijih prava – deca su o sebi i drugoj deci progovorila kazujući svoje stihove i čitajući svoju prozu. Podršku su im pružili svi predstavnici odraslih koji su bili prisutni: njihovi roditelji i nastavnici, članovi kolektiva i direktor Ekonomske škole Dragan Aleksić i glumica Narodnog pozorišta iz Niša Ivana Nedović, kojoj se posebno zahvaljujemo.
DETE JE DETE DA GA VOLITE I RAZUMETE
Dragi, mama i tata,
Otišao sam.
Hoću da znate da vas volim najviše na svetu i da bih sve učinio kako biste bili srećni i ponosili se mnome, ali ponekad u životu dođe vreme za oproštaj.
Razmišljao sam da pobegnem kod tetke za Austriju na neko vreme, ali svi znamo koliko je ona emotivna i misliće da patite, pa će vam javiti i dobiću batine od tate kada dođem, a ne snažni zagrljaj što me ponovo vidi. Mama, ti bi me gledala u oči, crvenih beonjača i frktala kako će pući bruka jer je tvoj sin pokušao da pobegne od kuće. Zbog ovoga sam rešio da se sakrijem u nepoznatu tišinu, beskonačan mrak i posmatram koliko će vam vremena biti potrebno da primetite da me nema.
Sat?
Dan?
Nedelja?
Mesec?
Imam osamnaest godina, u punoj sam snazi i dovoljno zreo za učenje i upisivanje organizacionih nauka kako bih kasnije imao dobru platu i izdržavao celu porodicu koja trenutno živi od moje stipendije.
Imam osamnaest godina, balavac sam koji neće ništa da ukrade, ne podnosi igle, nedovoljno zreo da ga roditelji saslušaju i prestanu da svako veče budu srećni.
Mama, sreća nije kada uveče sedneš sa tatom i popijete nekoliko litara alkohola, ili koristite pečurke.
Tata, sreća nije kada sa mamom celu noć vodiš ljubav u pijanom stanju.
Sećate li se u čemu ste uživali? Šta ste voleli dok niste postali to što ste – propali umetnici?
Pred spavanje se trudim da mislim o punom Narodnom pozorištu. Prvi red, sede slikar, glumica i njihov sin jedinac . Veseli su jer su otišli da oktobarsko subotnje veče provedu zajedno, uživaju u umetnosti i nisu ostali kod kuće da se svađaju i da sin gleda razmazanu majčinu maskaru.
Zašto je plakala?
Zašto je slikar udario svoju ženu?
Zašto neće da priznaju da su zavisnici?
Zašto dečak mora sve to da gleda?
Da li je on kriv što nije rođen u drugoj porodici?
Ne verujem u sudbinu.
Mama, ne krivim te što nisi uspela da odglumiš u životnoj predstavi majku.
Tata, ne krivim te što ne umeš da mi uljem na platnu naslikaš lepši život.
Ne krivim vas što mi niste podarili brata ili sestru jer ne bih podneo da još neko trpi zanemarivanje i nerazumevanje.
Krivim vas jer niste hteli da mi kupite psa. Nije mi bilo lako da grlim jastuk kada dobijem batine jer prodavnice ne prodaju pivo i cigarete osnovcima.
Žao mi je što nikada nisam dobio aplauz od vas kada sam bio na bini, što me nikada niste čuli kako recitujem. Znate li da imam taj talenat, talenat za sedmu umetnost, da sam nešto i od vas nasledio?! Tako sam i mislio.
Tata, kažeš mi da sam isti kao tvoj otac, čovek koji nam je sve što imamo stekao i tebi ostavio. Ti nisi umeo da raspolažeš novcem i odao si se poroku. Razumem te. Imao si šta god si poželeo, bavio se slikanjem, imao podršku i slušao svaki dan dedinu dobro znanu rečenicu : „ Najdraže što čovek ima je život. On ti se daje samo jednom pri rođenju i treba ga proživeti tako da te ne muči bol zbog besciljno preživelih godina“. Slušali ste je i ti i mama.
Jeste li se vodili njome?
Niste mi dozvolili da vas učim življenju. Mislite da ne znam šta je dobro za vas. Zaboraviste da su svi bili deca. Osećali neke stvari, ne i razumeli ih, hteli da odrastu, bili neshvaćeni, bili roditelji svojim roditeljima.
Srećan sam što sam punoletan, nije lako biti dete kada se ne trude da te razumeju i pokažu ljubav. Srećan sam što sada mogu sam sebi da potpišem saglasnost za školovanje u inostranstvu.
Tražio sam način da pobegnem iz ovog pakla i našao sam ga. Možete to i vas dvoje ako se potrudite.
Žao mi je što nisam napisao kraće pismo jer ni sada nisam rekao sve što sam hteo, a ako nastavim da odugovlačim možda nikada neću završiti.
Nadam se da niste bacili pismo u vatru kada ste pročitali na samom početku da sam otišao jer sam vam ostavio trećinu stipendije u omiljenoj slikovnici, ako se sećate koja je.
Videćemo se kada završim koledž i budem dobijao zlatnog medveda.
Bićete ponosni na mene.
Volim vas.
Čuvajte se!
Lepa i kreativna ekonomija 